Blogovac: Dijagnoza

Dunav i Petrovaradinska tvrđava 18. novembra 2012.
(foto Blogovac)

Mora biti da sa mnom nešto opasno nije u redu. Ali da pogledamo prvo skraćenu istoriju ovog mog stanja:

- jun 2011 - jedini do sada istrčani polumaraton, vreme 2:44, uz muke i bolove, napola hodajući, ali to tada jeste bio uspeh.
A zatim sledi:
- jul 2011 - ITB sindrom i hondromalacija ("trkačko koleno")
- avgust 2011 - pad na treningu i povreda kolena, pa mesec dana pauze da se rana koliko toliko sanira
- oktobar 2011 - upala plantarne fascije zbog naglog povećanja dužine na treninzima
- tri meseca terapije uz totalno mirovanje

Terapija baš i nije dala neke rezultate, tačnije, pokazalo se da nema razlike između totalnog mirovanja i umerenog treniranja. Zatim je došlo i proleće 2012, a sa njim i novi problem - peronealni tendinitis, povreda koja je dugo skriveno čekala da se pogorša.

Ovog puta odlučujem da ne pravim više nikakve pauze, nego nastavljam sa umerenim treninzima vrlo pažljivo, i sa što više plivanja. Sve to uz uzimanje suplemenata prepisanih od strane sportskog lekara. Ovo se pokazalo kao dobra taktika. Stanje svih povreda je ili bilo nepromenjeno, ili je čak išlo na bolje. Od nedavno, negde od oktobra 2012, počeo sam sa jačim treninzima, što je pokazala i oktobarska kilometraža, najveća ove godine.

I tako, došlo je vreme da se razmišlja o odlasku na Eko Mačak, jednu od dve meni najdraže trke. Krenem danas da odradim finiširanje priprema za taj polumaraton. Ovo je trebao biti pretposlednji trening za tu trku. Plan je bio 12km, a ako sve bude išlo dobro, možda i celih petnaest. Dan je bio idealan za trčanje. Moji Fruškogorci su otišli na trku na Glavici, Otvoreno prvenstvo Fruške Gore, ali ja sam za Eko Mačka odlučio da se pripremam isključivo "ravničarski" da ne bih rizikovao neku novu povredu trčanjem po neravnom terenu, pa sam otišao na kej. Uslovi fantastični. Dunav je bio plav kao u Štrausovom valceru. Na keju je vrvilo od trkača i šetača. Krenuo sam. Prvih 10km sam bukvalno uživao u trčanju, kao u nekom turističkom razgledanju keja i Dunava.

Dunavac i Ribarsko ostrvo
(foto Blogovac)

Za razliku od ranijih dužih trka, sada sam našao neki svoj ritam, i mogu da trčim veće dužine bez ubacivanja hodačkih pauza. Na desetom kilometru sam imao malu mentalnu krizu i razmišljao sam o tome da prekinem trening, ali me je to brzo prošlo. Isto mi se desilo i na 15km, ali opet, kako je došlo, tako je i otišlo. Na devetom kilometru sam uzeo izotonički gel, a na jedanaestom i na šesnaestom popio po tri gutljaja vode, i to je bilo sve što se tiče okrepa i pauza. Svaka pauza je trajala po 30 sekundi.

Kada sam prošao sedamnaesti kilometar, znao sam - da pred mene sada stane Dalaj Lama i ponudi mi večni život u zamenu za odustajanje, rekao bih mu: ”Dalaj, ovo vredi više” i nastavio bih da trčim.

Ostatak je bio čista rutina. Tačno je, a i normalno, da sam se u ta poslednja četiri kilometra najviše - fizički - namučio, ali u glavi nisam imao nikakvu dilemu. Znao sam da ću završiti, i da će vreme biti odlično. Na kraju je bilo 2:17. To je rezultat o kome nisam smeo ni da sanjam da bih ga uspeo ostvariti, čak ni na trci, a pogotovo ne na treningu. Jedina ozbiljnija posledica koju trenutno osećam su žuljevi na oba stopala, problem koji do sada nisam imao posle trka, i samo se nadam da će to proći do idućeg vikenda, pa da probam da ponovim ovo što sam danas uradio, ali na pravoj trci. Mada je svaka trka prava, jer u stvari, uvek pobeđujemo sebe.

Inače, pre ovog treninga, plan za trku kod čarde "Mačak" je bio da pokušam da idem na 2:30, ali ni sam baš nisam bio ubeđen da mogu da uradim tako nešto. To je više bila želja sa malim izgledima da se ostvari. I da, još nešto - do danas sam sebi govorio da nikada neću probati da trčim maraton. Sada mislim da je sve moguće.

I na kraju, posle ovakve priče, jedina dijagnoza po MKB-u koja može da se postavi je - F63.9 - nespecifični poremećaj navika i impulsa (jedan od primera ovog "poremećaja", prema Svetskoj Zdravstvenoj Organizaciji, je i ljubav - verovatno se misli na bilo koju vrstu ljubavi, pa i onu prema trčanju).

World Health Organization (WHO) has included love in the official Classification of Diseases. Love is classified as the mental illness, the title "disorder, unspecified habits and desire." F63.9 - that's the number love has in the register. After alcoholics, gamers, pyromaniacs, drug addicts, kleptomaniacs...

General symptoms: