Vozovi sa Detelinare

Lokomotiva koja danas stoji ispred putničke železničke
stanice u Novom Sadu (foto Blogovac)
Stara Detelinara je deo grada gde dan najduže traje. To je zbog toga što sunce zalazi na njenoj strani. Sa sutonom počinje sveži povetarac koji donosi zvuke bara sa oboda grada. Ako dođete do pruge koja se provlači kroz stari radnički kraj, možete čuti noćnu pesmu žaba i osetiti svežinu severnih polja koja se baš na tom mestu sudara sa vrelinom gradskih ulica iz centra. Mesec je ovde najsjajniji od svih fenjera koji obasjavaju puste ulice Avijatičarskog naselja.

Zgrada u kojoj sam živeo pre mnogo godina nalazi se pored same pruge. Na vozove sam toliko navikao da mi nisu smetali, ni najmanje. Sećam se i danas, mada sam tada tek načeo dvocifrene godine, kako sam osluškivao zvukove daljine tokom letnjih noći. Mesec me je držao budnim do sitnih sati. Do mog jastuka su dopirali zvuci malih dizelki koje su slagale kompozicije na ranžirnoj stanici, uz zvuke sudaranja teretnih vagona. Pripremljene kompozicije su zatim kačene na velike dizel lokomotive i kretale su na put. Pri tome se čulo potmulo zahuktavanje ogromnih mašina u pokušaju da pokrenu desetine vagona. Sirene ovih grdosija kao da su se odbijale od zvezdanog neba, a zatim se mešale sa vetrom u krošnjama divljeg kestena. Ranžirna stanica je živela svoj noćni život. U neko doba noći, brzi putnički voz bi se oglasio jednoličnim metalnim šumom točkova žureći ka Subotici i dalje ka severu.
Ogrankom pruge pored moje zgrade ponekad je prošla i parnjača, pažljivo i tiho, ne ispuštajući svoj zvižduk da ne probudi uspavanu Detelinaru. Čulo se samo uzdisanje stare mašine i osetilo blago podrhtavanje zgrade dok je ova troma dama gazila spojeve šina vezanih za natrule drvene pragove postavljene pre možda i celog veka. I tako, dok je crna dama lagano savijala prema staroj ranžirnoj na Železničkoj koloniji vozeći radnike treće smene, ja sam zaspao, i više ne znam da li sam vozove sanjao ili se to jedan deo mene borio da ne propusti ni jedan noćni pozdrav koji su jedna drugoj slale lokomotive živeći svoj život u usnulom gradu.
Parnjačom kroz Detelinaru (foto Teča sa Dunava)

I sada - kraj? Ovo bi trebalo da izgleda kao kraj priče.

Ali ne, ja ne želim da se priča ovde zavrsi. Ako zaboravimo vozove, zaboravićemo i deo našeg detinjstva. Ne znam šta planiraju vladari ovog grada, ali stara ranžirna stanica smeštena između Detelinare i Novog Naselja, pored samog bulevara Evrope, ne sme da prestane da postoji. Čak i sada, kada ona više nema nikakvu funkciju, to zdanje predstavlja spomenik prošlih vremena i mora se sačuvati, obnoviti, i pretvoriti u muzej. Možete li samo zamisliti sa koliko bi oduševljenja deca dolazila da gledaju te stare grdosije kako spavaju poređane u krug u ložionici stare stanice, ili kako okretnica usmerava lokomotive u boksove? Ja mogu! Ako obnavljamo ono što je staro dve hiljade godina, što jeste ispravno, zašto onda rušimo ono što je staro sto godina, kao da ovo drugo manje vredi?
Novi Sad je nekada imao i tramvajski sistem.
Od njega je danas ostao samo jedan kafić. (foto Blogovac)

Nažalost, postoje čak i takve ideje da se ovo blago poruši i zemljište proda za igradnju poslovnog prostora, a sve to samo radi punjenja rupa u gradskom budžetu (ili nečijem džepu) od danas do sutra. Kome uopšte više u ovom gradu treba poslovni prostor, kada se ni ovo što je već izgrađeno ne koristi. Kocke od stakla, metala i betona zjape prazne na svakom ćošku. A doći do zemljišta na ovakav način nije ništa drugo do zločin. Na svu sreću, postoje i dobre ideje, koje treba podržati na bilo koji način.

Slični projekti u regionu:


Nacrt današnjeg Bulevara Evrope koji potiče još iz devedesetih godina prošlog veka. Ovde je stara ranžirna stanica označena crnom strelicom, ali nije jasno da li je ideja bila da se ona zadrži, ili da se sruši, a da se na njenoj lokaciji izgradi (još jedan) tržni centar.
Još neke ideje o kojima se pisalo u medijima u vezi ovog projekta:

I na kraju, pogledajte dva filma, jedan pravi, o prolasku voza kroz Staru Detelinaru sve do ranžirne stanice, i jedan crtani film na istu temu. Uživajte.



Enhanced by Zemanta

1 comments:

  1. Bulevar Evrope je oterao žabe. Mada se još uvek može kožom i udahom napipati granica između dve pomenute vazdušne struje. Njih nije oterao. Često se za vrelih letnih noći igram preskakanja granice: korak u toplo, povratak u hladno. A vozovi i dalje prolaze Detelinarom i zbunjuju prkosno Bulevar i rampe koje nesvesno mašu svojim krhkim krilima..

    ReplyDelete