WOLF КАРАЏИЋ


...за Блоговчево блокче пише: Горана Ружић

Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера
У време када су Србији укинуте визе, и сви Срби (и несрпски несрећници довољно баксузни да са Србима живе међу истим границама), добили право да путују по остатку света, не полажући ником рачун о томе коју марку пасте за зубе користе и зашто, који број „Гламур“ чарапа носе и да ли би могли и мањи, да ли им је и када извађена горња лева четворка и да ли им се више свиђају зубари у Канади, кад су престали да им снимају плућа, мере стопала и срца да се види да ли су довољно здрави за тај остатак света, или су можда радиоактивни (питам се због чега бисмо били?!), у то време кружио је међу припадницима српског резервата један виц, који је гласио отприлике овако: Молимо онога ко последњи 31. децембра (на дан укидања виза) изађе из Србије, да угаси светло – у потпису Влада Републике Србије.


Познајем ја страшно много људи који су жарко желели да оду, свих ових година. Познајем и много оних који су отишли. Знам и доста оних који никад нису хтели да оду, и никад не би ни хтели, из ко зна којих својих, очигледно тврдоглавих разлога. И ови последњи су изгледа суђени да буду матица народа коме прети изумирање. Богами носе велику одговорност, за коју им је она тврдоглавост веома потребна.

Један од најважнијих разлога што ја никада нисам могла да напустим своју родну земљу је језик. Мој матерњи језик. Када ме је син питао шта је то матерњи језик, рекла сам му да је то језик којим говори његова мајка, којим је говорила мајка његове мајке и мајка њене мајке, да је то нешто што се мора чувати и волети. Ова данашња деца имају незгодан обичај да, услед поплаве енглеског језика на свим пољима, а нарочито због игрица на рачунару, мешају матерњи са нематерњим језицима, па тако кажу да треба да пређу на следећи „левел“ или „сејвирају“ игрицу. Али деца сама не би била проблем, да су само она проблем. И одрасли припадници овог народа очигледно углавном мисле да је неки други језик, а нарочито енглески, у много ситуација згоднији од матерњег, ваљда што се њима неке ствари могу боље изразити, у шта ја лично не верујем, већ мислим да треба стварати своје речи за оно за шта израза нема. Или само зато што мисле да је то у моди, и енглески језик, и амерички сленг, и све што је увозно а тиче се језика. Требало би, по мени, увозити неке друге ствари, као што је лепо понашање, јер је оно у нас очито изумрло, а за њега, ако је нужно, поново пронаћи своју реч.


Законом забранити!

„То вам је тај неки бриџ између те и те врсте музике“ – рече један наш популарни рокер, и остаде жив на правди бога. Да се најежиш. Или да га ишамараш. Имамо ми „мост“, али то није тако „ин“ рећи као „бриџ“, звучи као да си рекао богзна шта. У ствари сам контекст реченице није ни постојао, нити икаква црна веза између некаквих врста музика. Поента је била управо и једино у томе да тај рокер искористи реч „бриџ“ у једној српској реченици. Па реците онда још нешто против ових што певају народњаке.

И није ни то све – ти силни англизми којима смо затрпани. Пошто политику немамо никакву ни у чему, а понајмање у питањима која се тичу очувања културе овог народа, немамо је ни када је језик у питању. Нема јединствених ставова, нема заузетог правца, не зна се чему се уче деца у школама, нити шта је исправно. Има само израза, речи и акцената који су тренутно у моди, а у моду их убацују углавном приучени, свему погрешном и ничему паметном научени самозвани спикери и назови новинари на телевизији. Знате, они што се клате док их гледате, дрмају главама, муљају нешто по рукама или иза леђа, којекакви Ситијевци, Биберовци и остали „-овци“, јер је и то у моди, они што не умеју да кажу р, и имају којекакве друге шпрахфелере и више неоправданих изостанака са часова српског језика и српске књижевности. И тако, рецимо, у моду уђе акценат на другом слогу у вишесложним речима, па се каже ватрогасни, или телевизија, или стотина или инфективна и слично, док су нас некада у школама учили да је правило да је у српском језику акценат на првом слогу. Зато се ја зовем Горана, а не Горана. Или можда не знам више ни како се зовем, ни то данас више није искључено.

Што се ове језичке моде тиче, постоје две речи које ме потпуно доводе до лудила – „негде“ и „просто“. Тачније, до лудила ме доводи њихова злоупотреба, претерана употреба, а нарочито заједничка претерана употреба. „Просто негде мислим...“. Како уопште можеш негде да мислиш, чак и ако је очито да мислиш врло просто? Таква безвезарија не постоји ни у једном језику, стопроцентно. Замислите само кад би један Енглез рекао „Simply somewhere I think…“. За име бога. Или: „То је просто негде осећај...“. „It's simply somewhere feeling…“. Па ужас. И све то због телевизије, кад вам кажем. И због Ситијеваца и Бибероваца, који немају ни три разреда основне школе, па нас сад, у недостатку икакве друге језичке политике, баш ти уче како да правилно причамо. У овој земљи стварно некад мораш да се смејеш од муке, или да побегнеш у неку другу земљу и да се опростиш од матерњег језика уопште, и од правилног и прелепог и од оног изопаченог, англизираног, извештаченог и помодног.

Можда је још и најстрашније од свега у овом потпуном народном суноврату, то што су нам деца неписмена. Недавно је код мене на замени била записничарка, једна сасвим млада девојка, тек изашла из средње школе. За мене је потпуни пораз сазнање да је неписмена. Да баш на матерњем језику не зна које се речи пишу раздвојено, а које не, да не зна кад се пише велико слово, а када мало, то ми је просто немогуће, с обзиром на дванаест година школовања. Смела бих се кладити да се за дванаест година може савладати нуклеарна физика или тако неко чудо од науке, чак и ако ниси неки Ајнштајн. А она за дванаест година није научила матерњи језик. Шта ли их уче у тим школама све то време, како им дају да их неписмени заврше, или их можда више и не уче, можда је то изашло из моде, можда су сад у моди само штрајкови.

Има још једна ствар у вези са тим мојим језичким недоумицама, које су изгледа неразрешиве, или бар ја не умем да их решим, и она је у вези са родном равноправношћу, од које су, колико видим, у последње време направили једну читаву науку, углавном зато да силни предавачи имају шта да предају диљем балканске, у родну неравноправност свакако огрезле Србије, јер од тога иначе и нема пуно вајде, неће Србин да буде равноправан са Српкињом, па то ти је. А то питање родне равноправности у вези са језичким питањем тиче се назива за занимања у женском роду, који се сада на силу праве. Добро, боље је да се праве на српском него да узимамо женске називе из туђих језика, али ова последња варијанта на срећу изгледа није пала на памет ни најгрђим злотворима српског језика. Али, забога, психолошкиња. Имамо велик проблем да проблеме решавамо са краја, а не са почетка, па нам се изгледа чини пречим да женског психолога назовемо психолошкиња, него да издејствујемо да мушкарци сами изрибају ве-це шољу после рођеног срања. Хоћу да кажем, ваљда је прече да се жене не туку у двадесетпрвом веку, него да мене у силу бога зову судиница, или како већ. На крају крајева, ја више волим да ме зову судија, али ко мене пита.

Чула сам да је један веома велики човек рекао једну потпуно неоспорну истину – да су многи народи нестајали онда када им је нестао језик. Како се овај народ тога не плаши? И зашто тако радо баца под ноге све што је изворно његово, сматрајући туђе без размишљања бољим? Просто, негде, да је Wolf Караџић знао до каквог ћемо левела накарадности довести језик за који се он просто негде толико мучио, уопште не би сејвирао све оне изразе, већ би одмах одустао од свега и одрекао се свих нас, с правом.
Enhanced by Zemanta

3 comments:

  1. Свака част колегинице, у потпуности се слажем са твојим ставовима.. Очекујем да ћу читати још много твојих блогова. Не буди скромна, дозволи нам да сазнамо за њих, односно подели их на мрежи као и овај што си поделила.;)

    Први део задњег пасуса се односи на стварно великог човека, на Стефана Немању - у његовој познатој посланици - Чувајте Језик, Стефан Немања каже:
    "Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ који изгуби језик, земљу, душу?
    Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

    Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.

    Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

    Моја омиљена посланица...

    Хвала ти, само напред, немој да чекамо још дуго на нови текст..

    Петар Ракочевић

    ReplyDelete
  2. Surova istina naše današnjice... Kako sam napredovao u čitanju teksta, u najmanju ruku, očekivao sam i sebe... Sigurno postoji neki biser :)

    ReplyDelete
  3. Mila, tekst ti je baš COOL :-)

    ReplyDelete