Балкански шпијун... или ...живот на Голом отоку


...за Блоговчево блокче пише: Горана Ружић

"Балкански шпијун"
Имам једног колегу с посла, који би свакако имао више разлога да заврши у причи, али о том другом приликом. Овог пута, поменућу га једино из разлога што сам му давних дана рекла да је филм уметност за лењивце. То сам му рекла љута што књиге не чита, и свој величанствени мозак користи само кад мора, што је мало ситуација. Није то сад битно. Битно је да мислим да је филм уметност за лењивце, па шта год о томе ко мислио. Признајем да је уметност, и то врло комплексна са становишта оних који је праве, али је публика лења, јер радије гледа нешто сажвакано, без много труда и ангажовања можданих вијуга. Заправо, филм је уметност која има највише шансе да се површно схвати, што ћу покушати и да објасним.

Пуно пута сам се питала јесам ли глупа или ненормална кад ми нису смешни неки филмови на које се сав свет смеје, и то ми се питање врзмало по глави, све док нисам схватила да већина људи гледа само површину – глумце, слику, боје, ефекте, дијалоге. Могла бих рећи да сам највећи проблем имала и имам са домаћим филмом „Балкански шпијун“. То је један од оних филмова чије дијалоге или њихове делове млади, па и не тако млади људи знају напамет, снимају их као звона или звук поруке на мобилном телефону, говоре их једни другима  у „пригодним“ ситуацијама, све зато што им је тај филм чиста комедија. То је просто невероватно, мени се увек стомак веже у чвор кад се неким чудом натерам да га гледам, и у глави и души ми дуго потом влада потпуни мрак, и треба ми бескрајно много добре енергије да је у себе на силу убацим да бих неутралисала ефекте овог филма. Дуго сам размишљала је ли могуће, и јесам ли само ја луда и без смисла за хумор, а сви остали нормални и духовити, кад су моје реакције толико различите од уобичајених, док нисам схватила да они гледају површину.

„Ђура ће ти опростити што те је тукао“

„Није вам одговарало да сви будемо једнаки...“

Црвена сијалица - нема друге.

Време насилног једноумља, вечитог у Србији, не ради се ту само о неком прошлом времену. Времена праћења, снимања, цинкарења, неприхватања другог или другачијег става или мишљења, страдања због свог другачијег опредељења, времена голих отока - е то, драги моји, никада није прошло и никада неће проћи када је ова земља у питању. Заправо, пуно пута ми се чини да се читава ова земља зове голи оток. Као што рекох – задивљујуће са становишта оних који су филм стварали, капа доле. Трагично са становишта ових што се томе смеју. Није то за смех. Глупаци се смеју што ће Ђура опростити што је неког тукао. Глупаци, ови што не виде даље од реченице, ови што ништа не схватају, којима понекад завидим јер сматрам да је живот тако лакши.

И сад овде морам да поменем прославе успеха наших спортиста. Откуд сад па то, питате се. А има везе, и те како, само моменат. На исти начин на који се саблажњавам на људе који се смеју поменутом филму, јежим се и од оних који са потпуном радошћу прате дочеке и прославе наших спортиста који су, екипно или појединачно, постигли какве велике успехе.

Да се разумемо, наравно да се и ја радујем. Додуше, више због њих самих, тих спортиста, јер се радујем увек кад се нечији труд исплати и кад неко само својом вредношћу постигне велику ствар. Дакле, радујем се због њих. И разумела бих и сложила бих се да ми ове масе људи које учествују у дочеку тих наших спортиста чине као да у томе учествују из истих разлога. Али не, они се радују због себе. Па и то би било у реду када би то био један здрав понос на свој народ, на све оно што тај народ представља, али то стварно није тако, и мислим да је луд свако ко то не види. Сатерани у ћошак човечанства, у силу Бога пред целим светом направљени злочинцима и крволоцима, натерани смо, вероватно зарад неке много веће, светске рачунице, да не знамо више ко смо, натерани смо да се стидимо што смо то што јесмо. Некад смо учени да су наши преци водили само одбрамбене ратове, издржавали могуће и немогуће ради правде и правдољубивости, ради одбране својих сиротих кућа и голог живота, па читајте само Арчибалда Рајса, а сада нас уче да ми у ствари волимо да једемо живу децу, у слободно време носимо каме међу зубима, нешто између вампира и људождера, нешто што је морало због свега тога бити лишено сваког достојанства, части, и иоле доброг мишљења о себи. Па замислите себе самог, у ситуацији да вам сви, али баш сви око вас кажу да сте зли, пакосни, лоши, да сте све најгоре што постоји. Ма колико чврсти били, мораћете мало да изгубите компас и да почнете да се питате – а ко сам ја у ствари, јер ако сви тако кажу, мора бити да нешто са мном није у реду. Е – тако и овај народ.

Све то, дакле, има своје логичне последице и то у виду пољуљаног, да не кажем изгубљеног националног идентитета. Али сваком живом човеку на овом свету, па тако и народу, треба, да кажем – уземљење. Мора имати чврсто засновану свест о себи, да би на себе могао да буде поносан, да би имао основно људско достојанство. Е то уземљење, тај изгубљени национални идентитет се зато мора градити поново, само што у недостатку било какве државне политике када је ово поље у питању, све остаје на фрустрираним народним масама, које се крећу као трунчице у олуји, потпуно без компаса и правог смера, па тако ником живом не пада на памет да национални идентитет гради индивидуално, унапређењем себе, својим образовањем и лепим понашањем, а на основама добрих ствари у нашој историји и традицији, па да тако једном у будућности постанемо на себе поносни.

Погледајте само какав су „углед“ имали Немци после Другог светског рата, а какав углед имају сад. Људи су га градили на праве начине. А ми? Рекох, у недостатку правца и смера који би био смишљен високо у врху државе, да се народу врати оно без чега живети не може – основно људско достојанство, свако се појединачно сналази како зна и уме, да би заташкао у својој души све оно због чега му је идентитет порушен. Па онда рецимо млади људи туку сваког странца на кога на овом голом отоку налете. Зар не видите – чиста фрустрација. Зашто би иначе тукли странце, ако не да им наплате одузимање свог националног достојанства, које одузимање и потиче у прицнипу од странаца, на разне начине, што ови млади људи осете не размишљајући, као слепци који пуким осећајем набасају на нешто. Смешно је рећи да је срамота што је група младића истукла странца. Они су ту најмање криви, колико год то гадно звучало, не оправдавам их. Хоћу само да кажем да су срамота све ове друге ствари које су до тога довеле. Разлози никад нису једноставни. Управо из тих разлога, због очајничке жеље да нам се врати идентитет, и достојанство – оба елементарни услови за опстанак једног народа, управо из тих разлога масе људи иду на прославе и дочеке наших спортиста. Не знам како други не осете оно у шта сам ја потпуно сигурна – из тих маса просто избија она иста фрустрација због које младићи код нас туку странце, немогуће је не осетити је.

Није то чиста радост, ти дочеци спортиста, нека каже ко шта хоће, није то чисто одушевљење и подршка, не. То је колективна неуроза, то је као да сви они, до последњег из те масе, у исти мах вичу : „Ми смо ипак у нечему добри, ЈЕ ЛИ да смо у нечему добри? Ево, нека сад види цео свет, нека гледају, нека преносе, НЕКА ВИДЕ да имамо чиме и да се поносимо, НЕКА ВИДЕ да и ми нешто вредимо, никоговићи као што они мисле, НИСМО тикве без корена, ако су нам већ све до сада обрисали, одрекли, нека сад ОВО виде...“. Заправо, мислим да би неки странац највише имао шансе да добије батине након оваквог неког скупа. Због те општенародне фрустрације која је извор, разлог и основ ове „спортске радости“ се после и разбије покоји излог. Нису то усамљени случајеви вандализма, драги моји, и није решење у томе што ћемо те младе људе сместити у затвор. Није. Јер онда морате и мене сместити у затвор и сваког другог у овој земљи, на овом голом отоку – и у нама је фрустрација, само што ја имам 36 година и нешто мало мозга, па фрустрацију због одузимања својих корена не показујем тако што тучем Французе, већ се с њом борим на начине које ја сматрам исправним.

И где је сад ту веза између Балканског шпијуна и неуротичних прослава спортских успеха? И у једном и у другом већина људи види само површину, па се просто смеје или просто „радује“. А испод површине - ... бура, ураган...све оно због чега се мени на све то – и на тај филм, и на ове дочеке - плаче, јер ја површину и не приметим.
Enhanced by Zemanta